Uspomene koje se vraćaju s jeseni

Ima nečeg sumnjivog u prvom zaista hladnom jesenjem danu.

I iza toga zapravo stoji i ponešto nauke.

• Vaša čula pamte bolje nego što mislite

  Sećanja se ne čuvaju kao uredna zbirka fajlova koje svesno otvaramo kad god nam zatrebaju. Ponekad nešto iz naše okoline posluži kao okidač i vrati nam neko sećanje, a da ga nismo namerno tražili.

  Čulo mirisa je posebno zanimljivo.

  Istraživanja autobiografskog pamćenja pokazala su da mirisi mogu da pokrenu sećanja koja deluju neobično živo i emotivno. Deo objašnjenja leži u tome koliko je naše čulo mirisa tesno povezano s delovima mozga koji imaju ulogu u pamćenju i emocijama, među kojima su hipokampus i amigdala.

  Postoji čak i naziv koji se često vezuje za to iskustvo: Prustov fenomen, nazvan po čuvenom opisu pisca Marsela Prusta u kojem ukus i miris iznenada vraćaju uspomene iz detinjstva. Istraživači već decenijama proučavaju razne vidove ovog fenomena.

  Što objašnjava zašto, kad osetite poznat miris, ponekad imate utisak ne toliko da se nečega sećate koliko da ste se na tren ponovo obreli tamo.

• Pa kakve to veze ima s jeseni?

  Prilično velike.

  Jesen menja ogroman broj čulnih detalja oko nas, i to otprilike u isto vreme.

  Temperatura pada. Vazduh drugačije miriše. Dnevna svetlost ranije nestaje. Opet vadimo jakne. Školska rutina se ponovo uhodava. Treninzi napolju postaju hladniji. Vraćaju se određena jela. Drugačija muzika ponovo nalazi put do naših slušalica.

  I, što je najvažnije, mnoge od tih stvari već smo doživeli.

  Vaš mozak ne mora nužno da zavede nešto kao miris oktobra 2024. Ali ako je neki miris, zvuk ili osećaj bio prisutan u nekom važnom periodu vašeg života, ponovni susret s njim može postati okidač za sećanja koja su za njega vezana.

  To ne znači da su naučnici otkrili u mozgu dugme za jesenju nostalgiju. Nostalgija je lična stvar i ne reaguju svi na godišnja doba na isti način. Osim toga, istraživanja koja porede različite čulne okidače složenija su od proste tvrdnje koja kruži internetom da je „miris uvek najjače čulo kad je reč o pamćenju“.

  Ali to ipak znači da neobično precizne uspomene koje budi neko godišnje doba nisu baš tako nasumične kao što izgledaju.

• Stvari za koje ne shvatamo da će nam nedostajati

  Nostalgija radi još jednu čudnu stvar: pridaje važnost trenucima koji nam se nisu činili važnim dok su se dešavali.

  Veći deo odrastanja ne deluje kao odrastanje. Deluje kao čekanje autobusa, kukanje zbog domaćeg, vraćanje kući peške s nekim, ostajanje posle treninga, slušanje istih šala od istih ljudi i prolaženje istim putem kojim ste već išli sto puta.

  Retko se desi da zastanete i pomislite: „Ovo će mi nedostajati.“

  I možda je to ono što nostalgiju čini tako snažnom. Obično tek kada neki period svog života već ostavimo za sobom, shvatimo da je bio važan.

  Jednog dana se taj put promeni. Neko se odseli. Odete iz jedne škole. Neko prijateljstvo se promeni. Neka rutina tiho nestane. Ne mora da se desi ništa dramatično. Život jednostavno ide dalje, a nešto što je nekad delovalo sasvim obično postane nešto čemu se možete vratiti samo u sećanju.

  To ne znači da bi trebalo da svako obično popodne provodimo očajnički pokušavajući da ga cenimo. Verovatno bismo sami sebe izludeli.

  Ali možda u tome ima nečeg što vredi zapamtiti:

  Neki od dana koji nam sada deluju potpuno neupečatljivo s vremenom će postati oni koji nam nedostaju.

  Možda je to deo onoga zbog čega jesen deluje posebno nostalgično. Nije stvar samo u tome što se godišnje doba vraća.

  Vraćamo se i mi.